ALDIN

Dobrodošli na moj blog

15.05.2009.

PrAvILa ZeNuNsKoG KlAnA

PRAVILA SMRTI
U likvidacijama svojih protivnika zemunski klan je imao nekoliko pravila od kojih nije odstupao: ubijali su isključivo iz automobila "audi A6" i pucali samo iz "kalašnjikova"

BEOGRAD - Mafijaš - pokajnik, jedan od "zemunaca", u ekskluzivnoj ispovesti za Kurir otkriva mnoge, dosad nepoznate detalje o delovanju tog zloglasnog klana. Naš sagovornik se krije iza pseudonima Laki. On se sam javio redakciji Kurira sa željom da "jednom sve ispriča, da više ne bi stradali nevini ljudi". Naš list će u nekoliko nastavaka preneti ovu ekskluzivnu ispovest.

U likvidacijama svojih protivnika zemunski klan je imao nekoliko pravila od kojih nije odstupao, tvrdi Laki.
- Najpre, ubijali su iz automobila, za to su bili pravi maheri. Pucali su samo iz "kalašnjikova", a od automobila su koristili isključivo "audi A6". Taj automobil je bio vrlo pouzdan, stabilan, brz i što je posebno važno - lako ga je ukrasti... Prvi "audi" iz kojeg su pucali u pokretu bio je "audi A6" koji je Vlada Budala kupio u inostranstvu. Posle, kad su planirane likvidacije, neposredno pre toga braća Aleksandar i Miloš Simović krali su uvek "audi 6" koji bi posle ubistva najčešće spaljivali u nekoj napuštenoj garaži ili negde na periferiji grada - priča Laki.

Od sredine 1996. kada je ubijen Pero Milošević, pa do polovine 1999, klan Dušana Spasojevića Šiptara rastao je bez velikih potresa. Bilo je to vreme uspona. Zajedno sa Surčincima Ljubiše Buhe, spojili su se praktično u jednu organizaciju. "Radili" su drogu, mada je Čume, a više njegovi saradnici, radio i skupe automobile. Novac je počeo da pritiče u velikim količinama, Spasojević i družina su počeli da kupuju građevinsko zemljište, da grade kuće po Zemunu. Tako je počelo da se gradi i veliko zdanje u Šilerovoj.

- U svom krvavom carstvu Spasojević je imao nekoliko gvozdenih pravila: niko od članova klana nije smeo da radi sopstveni posao; važni ljudi iz klana družili su se isključivo međusobno i jedni druge kontrolisali; u raspodeli novca Šiptar je bio pravičan - delio je sve na ravne časti, a često na svoju štetu. To se odnosilo na novac dobijen od otmica i ucena, dok su ogromne sume stečene od prodaje droge raspoređivane drugačije - priča Laki.

Životinjski instikt Spasojevića

- Spasojevića su još dve važne činjenice držale u životu: imao je neverovatan životinjski instinkt da prepozna odakle mu preti opasnost i drugo, pažljivo je birao ljude iz policije i DB-a koje je "kupovao" i oni su mu bili verni. Mirno stanje bez pucanja trajalo je do polovine 1999.

Krajem jula te godine, u Balkanskoj ulici došlo je do otmice Zorana Juroševića Zolje od strane grupe Željka Vuletića. Sretko Kalinić i Zoran Jurošević su izlazili iz stana Pere Ožiljka u Balkanskoj ulici kada su Vuletićevi momci kidnapovali Zolju. Kalinić, koliko sam shvatio ,nije stigao da reaguje, ili je procenio da bi to bilo opasno po njega. Vuletić je tukao Zolju iz nekih meni nepoznatih razloga, a do Spasojevića su stigle priče da je Vuletić Zolji govorio: "Zašto te sad Duća ne spasi?" Posle toga, Spasojević je organizovao poteru. Bilo je jasno da je Vuletić osuđen na smrt. Klan je znao kuda su kreće Vuletić. Par dana posle otmice pratili su crveni "golf", za čijim volanom je bio Željko Vuletić. Sve se dogodilo u po bela dana. "Audi 6" je vozio Nikola Bajić, a u kolima su još bili Mile Luković Kum i Sretko Kalinić.

Ko je tačno pucao nije mi poznato. Uglavnom, ovaj je bio likvidiran iz "kalašnjikova", neposredno pošto je iz "golfa" u pokretu izbacio isprebijanog Zolju. Verovatno je primetio gonioce, pa je izbacio Juroševića smatrajući da je time stvar okončana. Na njegovu žalost, Spasojević je izdao drugačije naređenje. Među članovima klana pojedinosti ovog ubistva dugo su prepričavane.

Međutim, niko od članova klana, pa ni sam bos Dušan Spasojević Šiptar i njegov zamenik Mile Luković Kum nisu ni slutili da je sa ubistvom Željka Vuletića počela vrtoglava krvava spirala najsvirepijih kriminalnih obračuna u Srbiji. Naravno, to što se kasnije događalo nema nikakve veze sa ubistvom Vuletića. On je bio ludi sporedni igrač koji i nije znao šta radi. Suština priče se svodila na činjenicu da je Spasojevićev klan zajedno sa Surčincima ojačao do te mere da na tržištu droge nije bilo mesta za ostale. Potok krvavih para od prodaje droge slivao se u Šilerovu ulicu. Trebalo je sad odbraniti i proširiti carstvo.

Kum "omlatio" Bosanca

- U ovu priču se nije uklapalo ubistvo Mirka Tomića "Bosanca" koje se dogodilo 13. februara 2000. godine. Jer, Spasojević i Mirko Bosanac su bili dobri poznanici i nisu imali nikakav direktan sukob. Spasojevića je u vezi sa Bosancem kopkala jedna druga stvar. Bosanac je bio blizak sa Jovanom Guzijanom Cunerom. A Cuner je bio član Šljukine grupe i nije uvažavao Šiptara i njegov neprikosnoveni imidž u beogradskom podzemlju. Cuner je bio čovek koji nije znao za strah, što je Spasojevića užasno nerviralo. Da bi se osvetio Cuneru Spasojević je odlučio da ubije Mirka Bosanca.

Ubistvo se dogodilo oko 20.30 časova u Bulevaru Nikole Tesle između zgrade "Ušća" i Palate federacije. Tomić je vozio "golfa" iz pravca Zemuna ka Beogradu. Iz "audija" je na njega kroz otvoren prozor iz "kalašnjikova'' pucao Mile Luković Kum. Vozač je bio Nikola Bajić, ali nisam siguran da li je u kolima bio i Sretko Kalinić. Luković je pre ubistva sa odstojanja pratio Bosanca. Kad su došli na ravan deo puta gde se kola kreću velikom brzinom, stigli su "golf" i u paralelnoj vožnji ispalili u Bosanca rafal.

Tomić je, inače, bio strastveni kockar, znao je za noć da izgubi i stotinu hiljada maraka. Bio je u Nemačkoj u zatvoru dve godine. Ko mu je ispod kola ranije podmetao eksploziv nije mi poznato. Pričalo se da je bio blizak prijatelj sa pokojnim Aleksandrom Kneževićem Kneletom. Uglavnom, novine su sutradan pisale da je Tomićevo ubistvo izvršeno profesionalno, na šta je Luković bio ponosan. Pričao je kako ih je Tomić primetio, počeo da beži, ali oni su ga stigli i "omlatili".

13.12.2008.

MiLoRaD LuKoViC"LEGIJA"

Državni neprijatelj broj jedan Republike Srbije, Milorad Luković, zvani Legija, bivši zapovjednik zloglasnih “crvenih beretki”, koji je optužen za organiziranje ubojstava republičkog premijera Zorana Đinđića i bivšeg predsjednika Predsjedništva Srbije Ivana Stambolića i pokušaj likvidacije lidera Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića, predao se beogradskoj policiji nakon 14 mjeseci skrivanja. Mada je policija tvrdila da je on u inozemstvu, gdje se skriva uz pomoć nekadašnjih kolega iz Legije stranaca – spominjan je i hrvatski general Ante Gotovina, kao i Lukovićeva hrvatsku putovnicu – policiji se predao u Beogradu. Događaj je bio lišen bilo kakve dramatike – nije bilo policijskih sirena, specijalaca ni pucnjave. “Pojavio se ispred svoje kuće i obratio policajcima koji osiguravaju njegovu kuću i rekao im da se želi predati”, izjavio je načelnik javne sigurnosti MUP-a Srbije Miroslav Milošević.

Sumnja se da će Luković kao svjedok potvrditi teoriju o Đinđiću kao žrtvi bliskih suradnika, kojoj je sklon srbijanski premijer Koštunica Način Lukovićeve predaje dokazuje da se on sve vrijeme skrivao u Srbiji, što je vlast, kao i u slučaju generala Ratka Mladića, poricalaLuković je bio u bijegu od 12. ožujka prošle godine, kad je snajperskim hicem ubijen Đinđić. Za ubojstvo su optuženi pripadnici kriminalnog “zemunskog klana” i više pripadnika “crvenih beretki”, ozloglašene vojne formacije srbijanske tajne policije – Službe državne bezbednosti. Službeni naziv “crvenih beretki”, kojima se pripisuje niz zločina u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, bio je Jedinica za specijalne operacije (JSO), a Luković je bio njen zapovjednik.

U Beogradu je u tijeku suđenje optuženima za Đinđićevo ubojstvo. Vođe “zemunskog klana” Dušan Spasojević i Mile Luković, zvani Kum, ubijeni su prije godinu dana prilikom uhićenja. To je službena verzija, u koju se sve češće sumnja. Mediji su prije nekoliko dana objavili rezultate autopsije, uz tvrdnju da ti nalazi pokazuju da Spasojević i Mile Luković nisu ubijeni pružajući otpor policiji, nego da su, praktično, “strijeljani”. Razlog likvidacije je, navodno, želja da se Spasojević i Mile Luković onemoguće da kažu tko je naručitelj Đinđićeva ubojstva.

Pojavile su se i sumnje u službenu verziju Đinđićeva ubojstva, prema kojoj je zamjenik zapovjednika JSO-a Zvezdan Jovanović 12. ožujka prošle godine, pucajući iz snajperske puške, ispalio dva metka. Prvi je ubio Đinđića, a drugi ranio premijerova tjelesnog čuvaraMilana Veruovića. Službenici Đinđićeva osiguranja, uključujući i Veruovića, izjavili su, međutim, na suđenju da su čuli tri pucnja, čime su ojačali teoriju da se premijer našao u unakrsnoj vatri dvojice snajperista i da je istraga loše provedena, odnosno da je nekomu iz tadašnje vlasti odgovaralo da se ne dozna puna istina.

Teoriji o Đinđiću kao žrtvi svojih bliskih političkih suradnika posebno su skloni ljudi iz Demokratske stranke Srbije (DSS), čiji je lider aktualni republički premijer Vojislav Koštunica. U skladu sa tim, novi ministar policije Dragan Jočić, također iz DSS-a, rekao je nedavno da treba ponoviti istragu o Đinđićevu ubojstvu. Drugi istaknuti član DSS-a, ministar pravosuđa Zoran Stojković, najavio je ukidanje specijalnog suda za procesuiranje slučajeva organiziranog kriminala i ratnih zločina, pred kojim se odvija i proces optuženima za Đinđićevo umorstvo. Jočić i Stojković uskoro su povukli svoje izjave, jer je javnost na njih negativno reagirala, ali je ostao dojam da nova vlast u Srbiji želi marginalizirati Đinđićevo ubojstvo.

Možda je taj dojam naveo šestoricu mladih, kratko ošišanih muškaraca da se prije nekoliko dana, odjeveni u majice sa simbolom JSO – bijesnim vukom – pojave na suđenju optuženima za Đinđićevo umorstvo. Ispostavilo se da su to pripadnici žandarmerije, u čije je redove stupio velik broj “crvenih beretki”, nakon što je JSO rasformiran neposredno nakon Đinđićeve likvidacije. Dobar dio javnosti protumačio je pojavljivanje “bijesnih vukova” na suđenju kao prijetnju svjedocima i poruku da su “crvene beretke”, mada je JSO ukinut i raspušten, i dalje aktivne. Zapovjedništvo žandarmerije najavila je da će šestorica pripadnika te jedinice koji su se pojavili u sudnici biti disciplinski kažnjeni. Ministar policije Jočić za njih je pak imao puno razumijevanja, ocijenivši da nema ni govora o bilo kakvoj uroti.

“To je, ipak, bila ratna jedinica, a njihov odnos shvatio bih kao odnos prema jedinici koja je nosila pijetet nesalomljive jedinice, to je odnos potpune vezanosti i oduševljenja”, izjavio je Jočić, mada je ukupno desetak “crvenih beretki” optuženo sa sudjelovanje u umorstvu Đinđića, Stambolića i istaknutih članova Draškovićeva SPO-a.

Jočić je konstantirao da je sudski proces javan i da mu svatko može prisustvovati: “Treba vidjeti remete li te majice suđenje.” Gotovo istodobno u tisku se pojavio intervju čovjeka koji se predstavio kao “kapetan Džo” i, tvrdeći da je bivši pripadnik JSO-a, izjavio da će se “crvene beretke” opet pojaviti na suđenju, ali u kompletnim uniformama, dodavši da je Đinđićevo ubojstvo bilo politički opravdano i da je Milorad Luković u Srbiji. “Kapetan Džo” ubrzo je uhićen, a policija je priopćila da je to kriminalac Dragan Žarić, bivši pripadnik Srpske dobrovoljačke garde ubijenog Željka Ražnatovića, zvanog Arkan, ali da nema nikakve veze s JSO-om, zbog čega njegovim riječima ne treba pridavati veliko značenje. Pokazalo se da je Žarić u nečemu ipak bio u pravu – Legija se zaista nalazio u Srbiji.

Zašto se Milorad Luković predao nekoliko dana poslije, nije poznato. Moguće je da se umorio od skrivanja. Možda je ostao bez novca, prijeko potrebnog za uspješno bježanje od zakona. Moguće je da je odlučio da se preda potaknut izjavama Jočića i Stojkovića o neophodnosti nove istrage o Đinđićevu ubojstvu, nepotrebnosti specijalnog suda, “crvenim beretkama” kao “nesalomljivoj jedinici”, sve glasnijim sumnjama u službenu verziju likvidacije premijera, sklonosti nove vlasti da tri godine vladavine Demokratske opozicije Srbije, čiji je Đinđić bio lider, proglasi pogubnijima od 13 godina Miloševićeva režima. Možda je Luković zaključio da je došao idealan trenutak da se ponudi kao “zaštićeni svjedok” i “kaže sve što zna”, u zamjenu za oprost grijeha. Posebno ako bi iznio verziju koja godi uhu predstavnika sadašnje vlasti u Srbiji.

Lukovićevi odvjetnici izjavili su da se njihov klijent predao “jer je vidio ohrabrenje u novoj vlasti u Srbiji, koja daje neko ohrabrenje da će biti poštovan pravni poredak”: “Riječ je o vjeri da će se u ovoj zemlji napokon početi primjenjivati zakon. On će iznijeti istinu, to je njegova najjača obrana.”

Predaji su nedvojbeno prethodili pregovori, u kojima je, uz izvjesna obećanja, postignuta nagodba, možda o statusa svjedoka suradnika. Pravnici pak tvrde da on ne može postati svjedok suradnik, jer je bio glavni organizator, a ne sporedni lik, više ubojstava. Luković se, kako se tvrdi, odlučio predati nakon razgovora sa zapovjednikom žandarmerije Goranom Radosavljevićem, zvanim Guri.

Prema najavama, Luković bi se u javnosti mogao pojaviti već 10. svibnja, kad se nastavlja suđenje optuženima za Đinđićevo umorstvo.

Legionar Ulemek

Luković je rođen u Beogradu 1965. kao Milorad Ulemek. Njegovi roditelji potječu iz sela Pecka u Hrvatskoj, na Kordunu. Prije dva desetljeća, nakon pljačke kioska, pobjegao je u Francusku i pridružio se Legiji stranaca, gdje je proveo sedam godina, navodno sudjelujući u operacijama u Čadu, Gvajani, Libanonu, Libiji, Perzijskom zaljevu. U Srbiju se vratio 1992. i pridružio Srpskoj dobrovoljačkoj gardi mirnodopskog kriminalca i ratnog zločinca Željka Ražnatovića te dobio nadimak Legija. Zadatak mu je bio da obučava pripadnike SDG-a, a sudjelovao je u ratovima u Hrvatskoj i Bosni. Nakon što je SDG raspušten, pridružio se “crvenim beretkama” (JSO), čiji je zapovjednik postao početkom 1999. Otprilike u to vrijeme uzeo je prezime svoje supruge – Luković. S JSO-om boravio je na Kosovu, a osumnjičen je da je sudjelovao u pokušaju ubojstva lidera SPO-a Vuka Draškovića u listopadu 1999., kad su poginula četiri istaknuta člana te stranke. Optužen je za još jedan pokušaj Draškovićeva umorstva, u Budvi u Crnoj Gori. Lider Demokratske stranke Zoran Đinđić tvrdio je da se s Lukovićem dogovorio da JSO ostane po strani prilikom svrgavanja Miloševića. Kad se 5. listopada 2000. u Beogradu okupilo nekoliko stotina tisuća pristaša opozicije, JSO se, ipak, pojavio na ulicama. Nekoliko borbenih vozila “crvenih beretki” dojurilo je pred zapaljenu zgradu Radiotelevizije Srbije, ispaljujući goleme količine suzavca. Uvidjevši koliko je mnoštvo izišlo na ulice, pripadnici JSO-a počeli su se bratimiti s demonstrantima. Đinđić je pridao izniman značaj takvom Lukovićevu postupku i zadržao ga na mjestu zapovjednika JSO-a. No Luković se u vojvođanskom mjestu Kula, gdje je bila baza “crvenih beretki”, napio, zapucao iz pištolja u diskoklubu i izazvao požar. Cijela zgrada izgorjela je do temelja. Sličan incident izazvao je i u Beogradu, u restoranu “Stupica”, na rođendanu “turbofolk” pjevačice i Ražnatovićeve udovice Svetlane yvane Ceca. Tada je uhićen. U travnju 2001. smijenjen je i umirovljen, ali je zadržao osiguranje koje je bilo brojnije i, pokazalo se, bolje od Đinđićeva. U ožujku 2003. optužen je za sudjelovanje u Đinđićevu umorstvu i otad je bio u bijegu.

Luković, Mladić i ICTY

Čudno objašnjenje da se Luković predao “obrativši se policajcima koji su osiguravali njegovu kuću” potaknulo je tvrdnje da je Legija sve vrijeme boravio u Beogradu.
Pitanje je kako je bilo moguće da Luković provodi vrijeme u svojoj kući ili da dođe u nju, a da ga policija ne opazi i uhiti. Zanimljivo je da su dvojica kratko ošišanih muškaraca u noći kad se Luković predao, 250 metara od njegove kuće, oteli kameru snimatelju Televizije B92 i slomili je. Snimatelju su rekli da, ako ga itko pita tko mu je razbio kameru, odgovori: “Legijino osiguranje”. Način Lukovićeve predaje mogao bi vlasti u Beogradu donijeti nove međunarodne probleme. Baš kao što je uporno tvrdila da se Luković skriva negdje u inozemstvu, vlast je isto govorila i dalje to govori i za odbjeglog bivšeg zapovjednika vojske bosanskih Srba Ratka Mladića, optuženog u Haagu za genocid i druge ratne zločine. Mladić je godinama živio u Beogradu, u kući koju su osiguravali vojnici bivše SRJ, a predstavnici ICTY-ja tvrde da je i sada na teritoriju Srbije.

12.12.2008.

MOJ IDOL KRISTIJAN GOLUBOVIC

KRISTIJAN Golubović je pripadnik mlađe garde beogradskih kriminalaca. Smatra se najžešćim sljedbenikom LJube Zemunca. LJuba mu je, kako je sam volio da naglašava, bio i ostao jedini idol.

U Centralni zatvor najprije je dospio kao maloljetnik, 1984. godine, zbog ranjavanja policajca pozornika, koji je pokušao da ga spriječi u reketiranju lokalnih piljarnica. Pobjegao je i sakrio se kod prijatelja, gdje ga je ipak "namirisala" policijska potjera. Policajci su onda provalili u stan u prizemlju, ali Kristijan je preko terase pobjegao u park. Pripucali su na njega, a on je na tridesetak metara od njih stao i prkosio im, šetajući lijevo-desno, ne želeći da dalje bježi. Tada je nastala legenda o tome da ga "neće metak".

Ovoj potjeri je, ipak, umakao, ali su ga ti isti policajci uhapsili već nekoliko dana kasnije u stanu roditelja.

Odmah po dolasku na maloljetničko odjeljenje, vidjelo se da je Kristijan rođeni vođa. S lakoćom je uspostavljao kontrolu nad drugima.

Ubrzo poslije izlaska, organizovao je svoju grupu pod čijim okriljem su bili Pirke, Aca Marinčić, Ramke i Andrija. Sa njima je činio razna sitnija krivična djela, uglavnom krađe motora kojima su se neko vrijeme vozili, a onda ih ostavljali negdje u gradu. Godine 1985. njih četvorica su ukradenim motorima došli do hotela "Mažestik" i to u času kada je bio pun osvjedočenih i poznatih kriminalaca.

Kristijan je utrčao unutra i, iz čista mira, iz krateža ispalio dva patrona u plafon. NJegovi kompanjoni držali su pištolje u rukama. U prepunom hotelskom restoranu nastala je opšta panika. Svi su po njegovom naređenju polijegali na pod. Kristijan im se samo predstavio, tek da ga zapamte, a onda su munjevito odjurili, onako kako su i došli.
PRIČALO se, zatim, da je Kristijan uhapšen u Njemačkoj u pokušaju pljačke kockarnice, i osuđen na tri godine robije. Po isteku kazne, zbog raspisane potjernice u Jugoslaviji, 1993. godine isporučen je vlastima. Prilikom "dočeka", palo je u oči da je u Njemačku otišao izrazito mršav, a otuda se vratio bukvalno kao džin: ogroman i nabildan.

Stražari u CZ podozirovo su zagledali ko je taj mišićavi gorostas. Prepoznali su ga po karakterističnom deformisanom nosu. Komandir Joca se pozdravio s njim, i pitao ga da li može da uradi sto sklekova, kad je već tako mišićav. Kristijan se bacio na pod i za dva minuta uradio stotinu sklekova. Potom je tražio da im ovaj uključi ventilaciju u sobi, radi malo svježeg vazduha.

ŽABAC UPLAŠEN
VEĆ petnaestak minuta kasnije, po vratima njihove sobe odjeknula je lupnjava. Komandir Joca je otvorio, a pred vratima ga je sačekao Dragna Vujačić Žabac, kum tada već pokojnog Giške, pokazujući šaku punu svojih zuba. Tražio je da ga odvede ljekaru. Usput je ispričao da ga, navodno, nije napao Kristijan, već Aleksandar Perin Kinez i "još neki koje nije vidjeo, jer im je bio okrenut leđima". Molio je komandira da nikome ne kaže da je bilo koga pominjao, da ne bi ispalo da je cinkaroš. Bilo je očigledno da se Žabac plašio da prijavi Kristijana.
KRISTIJAN je, kao sobni starješina, uveo u sobi red i disciplinu po uzoru na LJubu Zemunca, za čijeg se vjernog sljedbenika javno proglašavao. Higijena u sobi bila je besprijekorna, pušenje je smanjeno na najmanju moguću mjeru. Sve sobne kolege je tjerao da neprestano rade sklekove i trbušnjake, i da piju mlijeko. Nikakvih problema više nije bilo u toj sobi, jer je on apsolutno sve kontrolisao. Po tome i jeste bio dobra kopija LJube Zemunca.

Na šetnju su morali da izlaze svi. Niko nije mogao da od toga traži bilo kakvu poštedu. Dok je trajala šetnja, vrata njihove sobe su ostajala otvorena, kako bi se dobro provjetrilo. Kristijan je govorio da sami sebi moraju da stvore uslove za zdrav život, da su stalne vježbe neophodne kako bi uvijek bili u dobroj kondiciji. Naglašavao im je da se ne smiju prepustiti pasivnosti - "jer će ih onda pojesti zatvorski zidovi".

"Život je borba sa zidovima", bila je njegova glavna maksima. Kada mu je, poslije dugog vremena, konačno zakazano suđenje za onu pucnjavu u "Mažestiku", određena su dvojica fizički jačih komandira, Smeško i Smederevac, da ga prate u Peti opštinski sud. Pošto je ranije bio sklon bjegstvu, ova dvojica su ga čvrsto vezala lancima i katancima.

U SUDNICI su u velikoj sali zatekli publiku od pedesetak poznatih kriminalaca. Tu su, uglavnom, bili Novobeograđani i Zemunci. Kada je sudija, poslije, otprilike, sat vremena, odredio kraću pauzu, komandiri su prišli da ga ponovo vežu. Kao po komandi, nastupila je opšta gužva. Kriminalci iz publike odgurnuli su komandire u stranu, napravili živi zid, i Kristijanu omogućili da iskoči kroz prozor. Pošto je zgrada tog suda pravljena kaskadno, Kristijan je sa drugog sprata skočio na prvi, a potom na prizemlje. Iako je tom prilikom povrijedio članak na nozi, uspio je da hramljući uđe u već pripremljeni automobil, i nestane u nepoznatom pravcu. Pričalo se da je odmah sklonjen u Erdut, na oporavak kod Arkana.
Dva mjeseca kasnije, u CZ su ga dovela dvojica inspektora Državne bezbjednosti, ali ne u pritvor, već na prijemno odjeljenje - da bi se razdužio! Šta se u međuvremenu desilo, čime je Kristijan odužio svoju krivicu, niko nije znao...

12.12.2008.

LJUBO ZEMUNAC

   

 

POGIBIJA LJUBE ZEMUNCA

I pre nego sto je stradao na frankfurtskom plocniku, Ljubomir Magas je bio "legenda" jugoslovenskog, ali i evropskog podzemlja. Mi, Jugosloveni, zvali smo ga jednostavnije Ljuba Zemunac. Ljudi su govorili: umro je onako kako je i ziveo! Na ulici, brzo. U utorak, 10. novembra 1986, ispred zgrade Zemaljskog suda u Frankfurtu, sreli su se, cini se, ne bas slucajno, dvojica okorelih neprijatelja Ljuba Magas i Goran Vukovic. Prvi, stariji, iskusniji, verovao je u pravilo da kriminalci ne pucaju u prisustvu policije, pa tog dana nije obukao pancir-kosulju. Imao je 38 godina i obavezu da na sudu objasni neke svoje ranije ucenjivacke poteze. Mladji, 27-godisnji "pripravnik" bio je istog jutra na sudu zbog nekih provala. Sreli su se na stepenistu. Vukovic je nehajno prosao pored Magasa, ali mu je ovaj dobacio: "Skloni se..." Munjevito je Goran Vukovic potegao iz dzepa "kolt 38 specijal" i sa dva metka tesko ranio u predelu srca svog "kolegu". Intervencija Magasevih "gorila" je bila besmislena. Prisutni policajci su okruzili "atentatora" i sprecili osvetu Ljubinih drugova. Nekoliko sati kasnije Ljubomir Magas je izdahnuo u frankfurtskoj bolnici, a ubica Goran Vukovic je odbio predlog policije da se brani sa slobode. Shvatio je da je bezbedniji u zatvoru nego na ulici.

Goran Vukovic je bio mladic iz Sarajevske ulice u Beogradu, nadomak zeleznicke stanice. I u Frankfurtu je, kao i svi ostali jugoslovenski batinasi, "radio", uglavnom, na zeleznickoj stanici. Poznanici ga opisuju kao zgodnog, visokog, prijatnog mladica koji je patio zbog straha od Ljube Zemunca. Kao dete bio je dobar djak i poslusan. Rano je krenuo stranputicom. Kada je otisao u inostranstvo, divio se pricama o podvizima Ljube Zemunca. Pokusao je da ga kopira u svemu. Nije uspeo jer je bio previse sujetan i ponosan, pa je to obozavanje preraslo u netrpeljivost. Imao je obicaj da govori: "Plasim se Ljube, ali ne zelim da ga ubijem!" Poslovi kojima se Vukovic bavio bili su tuce, otimanja, provale, ucene. Magas mu je u tom poslu bio suparnik koji je imao dosta jacu i bolje organizovanu druzinu od dvadeset ljudi. Na "njegovoj teritoriji" za Gorana Vukovica nije bilo mesta. Uostalom, Vukovic je dugo u SR Nemackoj ziveo ilegalno. Pobegao je iz Jugoslavije pre petnaestak godina da ne bi isao na izdrzavanje kazne od dve i po godine zbog jednog razbojnistva. U SR Nemackoj je ziveo bez ikakvih dokumenata. Tek kada se 1984. pojavio na sudu kao osteceni, njegovi advokati su uspeli da mu "srede" dokumenta. Tom prilikom je cak pokrajina Hesen molila nase vlasti da izdaju neki dokument o ovom kriminalcu, da bi imala na osnovu cega da mu izda licnu kartu i dozvolu za boravak. Tako je Goran Vukovic postao preko noci "normalan i lojalan gradjanin" Zapadne Nemacke, a na sudu svedok i osteceni.

Po prici samog Gorana Vukovica, ubistvo Ljubomira Magasa je bilo posledica njegovog straha za sopstveni zivot, ali i njegove pritajene zelje za osvetom:

- Niti sam ja dosao u Frankfurt da Ljubi Zemuncu skinem "krunu", niti me je to uopste interesovalo. Rekao sam mu otvoreno: "Dosli smo da radimo svoj posao. Niti te diramo, niti bismo hteli da te ugrozimo! Ti si Ljuba i svaka ti cas!" Posto je Debeli (Djordje Bozovic Giska) izasao iz zatvora, napali su ga pokojni Ranko Rubezic i jos neki da se pobije - za vodjstvo - sa Ljubom. Ja sam mu govorio: "Zasto bi ti to radio, kad ste bili dobri u zatvoru. Nemas nikakvog razloga. Evo, on je tu u Frankfurtu, video sam se s njim." To ga je smirilo: "Dobro, brate, pozdravi ga!" Stalno su se posle pozdravljali preko mene. Znaci, nikada ranije tu nije bilo neke zle namere, da bude zavade. Medjutim, Ljuba je okupio oko sebe te - kako da ih nazovem - klosare. I to je jos kompliment za njih, posto je Ljuba naivno verovao da je sposoban da i od najsitnijeg lopova napravi najveceg.

Metak za metak

Posvadjali su nas ljudi sa strane. Na primer, uhvatim i prebijem nekoga, a oni graknu: "Vidi, Goran je izmasakrirao! Goran ovo, Goran ono..." Namerno su ga provocirali i izazivali. Odemo kuci, a posle pet minuta me zove Ljuba: "Sta ti to znaci, Gorane, to provociranje!" Njegov zet Sreto Raznjatovic, dok nije namestio da me upucaju Ljuba i Cane, kad god je dolazio da poseti Ljubu, dolazio je i kod mene. Znaci da ja nisam nista imao protiv tog coveka, jer Ljuba je bio i moj idol. Do dana danasnjeg nisam saznao zasto su pucali u mene i sta sam im se zamerio da su hteli da me ubiju.

Kako sam jednom izasao iz kuce na ulicu, vidim Sreta ide s jedne strane, a dvojica s druge. Ja sam stvarno bio mnogo dobar sa tim Sretom, ni na kraj pameti mi nije bilo da mi namesta da me ubiju. Okrenem se malo i kako sam se okrenuo, tako me nesto pogodi u ledja. Vidim izdaleka Ljubu i Caneta. Cane je pucao, nije Ljuba. Sretu gurnem i pocnem da trcim. Onda oni dum, dum, pucaju za mnom. Pita me Boris Petkov: "Sta ti je, brate?" Kazem: "Pogodjen sam." Dosla je odmah policija, neki Oto Leder. Uhapseni su Vlada Bacar, Cane, Ljuba je devet meseci bio pod istragom. Na kraju su svi pusteni. Evo, Vlada Bacar je sedeo zbog mene u zatvoru, pa smo opet ostali dobri prijatelji. Jedanput sam mu rekao: "Sta ce ti, brate, da imas neprijatelje zato sto si Ljubin drug."

Napustio sam bolnicu jedanaestog dana: potpisao sam da izlazim na sopstveni rizik. Od tada se vise nismo vidjali sve do tog kobnog susreta ispred zgrade suda. Oni su tada bili sudjeni zbog nekih otimacina iz 1983. godine. Ljuba Zemunac, Pera Puseljic, Slobodan Savic Cane, Soskic, njih pet-sest. Ja sam imao zakazano sudjenje za neke kradje u pola jedanaest, a njima je bio pretres nesto ranije. Ne sluteci nista, poneo sam pistolj, prosto jer se od njega nisam nikad odvajao. Dobro sam znao da ce da mi skinu glavu ako mogu. Parkirao sam auto na cosku i sa suprugom Dobrilom i Markom Kovacevicem posao prema zgradi suda. U jednom trenutku video sam ih ispred nas, njih dvanaest- trinaest. Nesto su se domundjavali. Tek kad sam se priblizio stepenistu, Ljuba je sa pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pistolj i rekao: "Sta hoces! Sta hoces, picko?" Glupo je da krijem i da kazem da mu nisam to rekao kad jesam. Planuo je: "Sta je, pederu, hoces da se svetis!" Nisam ga se nimalo bojao: "Mislis da necu da ti se osvetim?" Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao zivotinja. I drugi metak ga je pogodio.

Onda su njegovi pritrcali. Mirno sam vratio pistolj u futrolu, uhvatio zenu za ruku i rekao: "Hajde da idemo." Naleteli smo na policajca, koji je drzao neka akta, izvadio je pistolj tek posto su braca Soskici povikali: "Drzite ubicu! Ubica!" Poslusao sam njegovu naredbu, podigao ruke i legao na zemlju dok ne dodje patrola. U medjuvremenu, Vlajko i ne znam ko jos udarili su dva-tri puta moju zenu. Cak su i mene, vezanog na zemlji, pokusali da udare. Onoga konja Soskica sutnuo sam nogom u grudi. Nisam uopste shvatao sta se desilo i poceo sam da se cerekam.

Sudjenje Magasu za napad na Vukovica pocelo je tek marta 1986. godine, petnaest meseci posle ranjavanja Vukovica. Na sudjenju tuzilac je za Magasa trazio kaznu od osam godina zatvora, a za Savica devet godina. Konacno, 30. aprila 1986. izrecene su kazne: zbog pokusaja ubistva Savic je osudjen na dve godine i sest meseci, dok je Magas oslobodjen krivicne odgovornosti zbog nedostatka dokaza. Naime, na sudu se kao krunski svedok u korist Magasa pojavio cuveni fudbalski as Fahrudin Jusufi, koji je posvedocio da je Ljuba Zemunac u vreme napada bio u njegovoj blizini.

Namestaljka Ota Ledera

Ljubina majka Rosa Curcic je poput mnogih Srba javno sumnjala da je ubistvo njenog sina organizovala nemacka drzava. Jer, Ljubomir Magas je bio vodja, kako je tvrdio Gerhard Beder, strucnjak za organizovani kriminal, cak "250 razbojnika iz Jugoslavije, koji su delovali u Frankfurtu i okolini. Njega su svi oni morali da slusaju". Nemci su mislili da ce vecnim uklanjanjem Ljube Zemunca ukloniti i jugoslovensko podzemlje iz Nemacke. Njegova majka Rosa Curcic o tom sukobu sa Vukovicem, za koji je njen sin strepeo da ce biti i koban, kaze:

- Kad je zbog Gorana bio u zatvoru, to se iskomplikovalo, dosao je i onaj policajac Oto Leder. Nije on bio obican policajac, vec neki glavni za saradnju s americkom CIA. Ja sam bila na tom sudjenju. Dvaput je policiji Goran davao izjavu da ne zna ko je pucao u njega. Tek kad je Leder dosao u Frankfurt, rekao je da je Ljuba pucao u njega. Sad, taj Ljubin drug kod kojeg sam odsedala, vidim sav usplahiren, ubledeo, kaze meni: tetka Roso, znate li vi ko je taj Leder. Sta me briga, mislim se. Sedi Ljuba pored mene i ja mu pricam sta se u Beogradu govori, da mnogi saradjuju s policijom, da je neki nemacki policajac dolazio u Beograd i saslusavao mi zeta. Pa to je ono djubre sto sedi iza tebe, kaze. I tako, pricam ja Ljubi o tim glasinama da mnogi njegovi poznanici rade za policiju, ali da za njega nista nisam cula. Za koga da radim, pita, za to djubre? Otkud znam kad ce da me proda, za bilo koga da radim? E, tad mi je rekao: majko, ako mi neko dodje glave, to ce biti ovo djubre sto sedi iza tebe.

E, kad je bilo Goranu sudjenje, isla sam tamo. Nemci su s kerovima bili napolju, jedino kad su Soskici svedocili, Nemci su uveli pse i u sudnicu. Ni pre ni posle toga. Sad, svi su podvlacili da Ljuba nikad nije imao pistolj, sto je bila cinjenica. Ali javni tuzilac ustade pa rece: " Gospodinu Magasu nije ni bio potreban pistolj, jer je imao ubitacnu pesnicu." I trazi za Gorana dve godine i devet meseci. Da sam mogla da urliknem... Samo sam tad progovorila - da je psa ubio, vise bi dobio. Gledala sam pistolj iz koga je moj Ljuba ubijen, kutiju sa njegovim stvarima. Kad je bila pauza, prilazi mi prevodilac i kaze da je znao da cu ja doci, ni u snu ne bi prihvatio da prevodi. Poznavao je Ljubu i voleo ga. Ali, tu bedu da si video, kad je usao i seo za optuzenicki sto. Pored njega dva advokata. A zamisli moj osecaj... sedi tako na tri metra od mene. Kad smo izlazili, ja sam prosla pored njega, a nista ne mogu. Ne mogu ni za nos da ga povucem. Oborio je glavu na onaj sto. Vidim sto se sav trese. Njegov advokat odgovori da Goran ne moze da sedi i gleda Ljubinu majku. Stalno je ponavljao da je Ljubu ubio iz straha. Iz straha i nista drugo. A sudija, onako mladji covek, pita ga zasto nije otisao iz Frankfurta kad ga se toliko bojao? Nisam mogao, rece, da ostavim verenicu. Setila sam se tad sta mi je Ljuba rekao za onog Ledera. I zbog neke proklete puske, bar takvu sam ja verziju cula, kad je Ljuba istukao americkog vojnika iz CIA. E, tad je Leder dosao u Frankfurt i rekao da Ljuba pod hitno mora da se likvidira!

O inspektoru Otu Lederu sam Goran Vukovic je jednom prilikom rekao:

- Oto Leder je jedan od najopasnijih policajaca u Nemackoj, specijalista za Jugoslovene. Taj je Ljubu mrzeo vise nego ikoga drugog. Ali, Leder bi sigurno, da sam ja tamo nesto napravio, isto tako i mene jurio, kao Ljubu. On i Ljuba su se gonili vise od deset godina. Zato je on i imao pik bas na Ljubu.

Ljuba Zemunac nije pobegao od svoje sudbine. Ziveo je sa nasiljem i umro je od nasilja. Vest o njegovoj pogibiji primljena je i u SR Nemackoj i u Jugoslaviji s olaksanjem. Mnoge ljude u ovim zemljama Ljuba Zemunac je "zaduzio", makar batinama. Jos kao maloletnik, sa periferije Zemuna, poceo je po beogradskim igrankama i kafanama da se dokazuje. Imao je tada cvrste pesnice i tvrdu glavu. Tukao se u pocetku radi zabave, a potom zbog navike. Bio je to samo pocetak jedne "teske" biografije.

Ljubomir Magas je rodjen 27. maja 1948. u Zemunu, u porodici Sime Magasa i Rose, rodjene Curcic. Sa sest godina je ostao bez oca, koji se rastao od njegove majke. Posle osam razreda osnovne, upisao se na auto-limarski zanat, koji nikada nije stigao da zavrsi. Kao ucenik skole u privredi radio je neko vreme u IMT-u, pogon u Dobanovcima. Vise je voleo ulicu od fabrike, pa je brzo dobio epitet besposlicara. Boksu i rvanju ga je naucio cuveni Citakovic. Ljuba je bio toliko jak da je na rukama mogao da predje Beograd. Sa sesnaest godina je pretukao Acu Djavola, najopasnijeg velegradskog mangupa, koji je drzao nekoliko kafana. U sedamnaestoj je bio strah i trepet u Nisu. Svoje snazne misice okitio je tetovazom na desnici "Toske-Zemunac-Robija 1964" i na levici "Panter, Paca, Ljuba". Te godine je i registrovan u miliciji kao napasnik. Posle napada na jednu devojcicu kaznjen je njegov otac sa 4.000 dinara. Tokom 1965. milicija ga je hvatala zbog grebanja automobila, pretnji decjim pistoljem i tuca.

- A vec te njegove tuce... Jednog dana sam dosla u situaciju da mu kazem da nije normalan. Dobro, otkad je sveta i veka zna se ko je najjaci mladic u selu ili u gradu, pa i ovde u Beogradu. Jednog dana on se sprema da izadje. "Kud ces ti, Ljubomire?" "Na Karaburmu!" "Sta ces na Karaburmi?" Ide, kaze, jer je tamo ostao jos neki s kojim nije odmerio snagu, a koji je najjaci na Karaburmi, pa da se vidi ko je jaci. Pa ti nisi normalan, kazem mu. A moram, kaze, ili ce biti on najjaci u Beogradu ili ja. Tad je Ljuba imao sedamnaest ili osamnaest godina. Vec tada je, mislim, bio taj o kojem se pricalo. Jedino sam se na njega ljutila jer se nije tukao radi sebe vec zbog drugih. I bubreg je izgubio zbog druga. Zato sam se ljutila. Dobro, ono u pocetku, kad je sticao slavu, to su bile prijateljske tuce, ne iz osvete, nego da odmere snagu. Njegov pocetak je bio takav. Kasnije sam se ljutila, zbog ovog istukao onog, zbog drugog istukao onog, zbog drugog istukao opet tamo nekog...

Ja sam ponekad bila u neprijatnim situacijama. Ljuba je bio normalne visine, ali je imao jak vrat i stravicno jake misice. Kud god se ja pojavim, ovako sitna, a on grdosija pored mene, ljudi ne mogu da veruju. Umeo je to da koristi i pravi viceve. Znate, drugacije se gleda kad majka dodje u posetu u zatvor, drugacije kad je otac. Bio je u Mitrovici, ja odem u posetu. Sednemo mi i razgovaramo, kad vidim ja da jedan milicioner ne skida pogled s mene. Pitam Ljubu sto me onaj tako gleda, a on kaze: "Znas, Roso, ovde se svi brane s bratom ili ocem, a ja sam im rekao dobro, dobro, izgorite vi meni ruku, ali ce vam moja Rosa izgoreti Mitrovicu!" - pricala je novinarima majka Rosa Curcic.

Juna 1965. Ljuba Magas je ukrao "ficu", a potom i "fijat 1300", pa "opel rekord". Osudjivan je zbog kradja zenskih torbi u Beogradu, Nisu i Kopru. Sve do 1967. to se smatralo sitnim bezobrazlucima, a onda je u jednoj tuci na Tehnoloskom fakultetu Ljuba Magas tesko prebio studenta Vladimira Vuckovica. U strahu od milicije tada je prvi put pobegao u inostranstvo. Nakratko se sakrio u Austriji.

Kada se vratio, sluzio je vojsku u Ohridu. Vec tada je nosio nadimak Ljuba Zemunac. Bio je poznat i kao bokser u "Radnickom" iz Beograda. Poluteskas koji je mnogo obecavao. Ring mu, medjutim, nije bio dovoljan za praznjenje viska energije. Nasilje je bilo njegova svakodnevica, ali kako mu je zakon bio za petama, tih sedamdesetih pobegao je u Italiju. Milano je tada bio centar odbeglih jugo- mafijasa. Spretni Magas je vrlo brzo i tamo stvorio svoje "drustvo" sa kojim je pljackao italijanske i austrijske radnje i banke. Surovoscu svojih oruzanih prepada zapao je policiji ovih zemalja za oko, pa je po kratkom postupku proteran u SR Nemacku.

Pravu nasilnicku prirodu iskazao je u jesen 1967. kada je zajedno sa Radetom Caldovicem Centom i Zoranom Milosavljevicem Robijom silovao jednu devojku. Osudjen je na dve godine i osam meseci zatvora, koje je odlezao u Sremskoj Mitrovici.

- On je i u Mitrovici delio svoju pravdu. Malo, malo, kad dodjem u posetu, Ljuba u samici. Ne zali se on. Ali meni se smucilo. Odem kod upravnika da pitam o cemu je rec. A on meni: "Hocete li vi da vam sacuvam sina, da izadje ziv odavde?" Normalno da hocu. "E, onda, kaze, mora da bude u samici." Ovaj Hrkac sto je nabavio eksploziv imao neke privilegije kod nekih strazara. I Ljuba je bio strasno kivan, pre svega zbog toga sta je ovaj uradio. A onda je tu bilo i nekog cinkarenja. Na kraju, Ljuba ga propusti kroz sake. Kad je dosao kuci, posle petnaestak dana, dobije kartu od jednog zatvorenika na kojoj je pisalo: "Ljubo, pricuvaj se dobro, ovaj ovde prica da ce te srediti ustase, da ti glava ne vredi ni hiljadu maraka." "Ne sekiraj se mama", rekao mi je, "ne plasim se ja da ce me ustase srediti, ako me ne srede moji", pricala je njegova majka.

Klijent Interpola

Cim je Magas izasao na slobodu marta 1971, stigla ga je prva policijska poternica zbog kradje automobila. Zato je prebegao u Italiju, a potom u Nemacku. Odatle je dovodjen na razna sudjenja u Jugoslaviju.

- E, kad su ga iz Frankfurta slali avionom u Jugoslaviju, ceo aerodrom je bio zatvoren. Tako su mu stegli lisice da je petnaest dana posle toga, kad su mi dopustili da ga vidim, jos imao modrice oko zglobova. U Frankfurt su otisla samo dva policajca po njega, a Nemci su ih pitali da li su normalni posto ih nema vise. Rekao mu je ovaj nas (Toma Ristic ) da vodi racuna kako se ponasa, jer zna sta ce uraditi. A on im odgovorio da se ne sekiraju, da je on takav samo da bi Nemcima uterao strah u kosti. Tad su ga vodili u Crnu Goru. Ceo aerodrom je bio ispraznjen, jer se, navodno, pronela vest da ce Ljubu da kidnapuju na aerodromu. A moj Ljuba, sinko, kad padne u zatvor, niko se nije setio ni pola dinara da donese za paket, a kamoli da ga kidnapuje. U stvari, spremali su se Crnogorci da ga likvidiraju - tvrdi Rosa Curcic.

Magas se nastanio u Frankfurtu, gradu banaka i biznisa, sa mnogo Jugoslovena "na privremenom radu". Centar njihovog okupljanja je bila kafana "Dzuboks Dzambo Dzet". Kafanu "Baj Ivo" je demolirao kada mu je gazda rekao da vise ne dolazi, jer on ne prima Srbe. U diskoteci "Kupe" Ljuba Zemunac je radio aprila 1974. godine kao izbacivac nepozeljnih stranaca. Gazdi Hokiju bili su, pored Nemaca i Jugoslovena, pozeljni samo Amerikanci. Posle toga ga je angazovala i diskoteka "Cug", jer kraj Ljubomira Magasa niko nepozeljan nije mogao da udje.

Ubrzo ga je frankfurtska policija evidentirala kao izvesnog Tomislava Spadijera koji predvodi grupu lica specijalizovanih za teske kradje, ali i za druga krivicna dela. Navodni Spadijer, u stvari Magas, ni ovoga puta nije dugo bio na slobodi. Sredinom juna 1974. uhapsen je pod sumnjom da je na podrucju Frankfurta vrsio iznude, pretnje i da je u tuci ozbiljno povredio jedno lice. Savezni sekretarijat za pravosudje nase zemlje zatrazio je septembra 1974. godine od nadleznih organa SR Nemacke da odobre ekstradiciju Magasa, kako bi mu se sudilo u Beogradu zbog silovanja na Zvezdari. Pravosudni organi Nemacke dugo su razmatrali zahtev za ekstradiciju, a krajem decembra 1974. godine poslali su, za jugoslovenske sudske organe, potpuno neocekivan i neobjasnjiv odgovor. Zahtev za ekstradiciju se odbija, jer u sudskim materijalima nije precizno naveden opis krivicnog dela silovanja za koje je Magas okrivljen. Nadlezni jugoslovenski organi smatrali su da je ovaj odgovor u stvari izgovor i da nemacki organi ne zele da izruce Magasa. Razvoj dogadjaja poprimio je neocekivani tok kada je Interpol Nemacke obavestio da se Ljuba Zemunac jos nalazi u Frankfurtu i da pravosudni organi Jugoslavije mogu ponovo da podnesu zahtev za ekstradiciju. Novi zahtev je vrlo brzo podnet nemackom pravosudju. U medjuvremenu, Magas je maja 1975. godine ponovo uhapsen u Frankfurtu zbog falsifikovanja isprava, kradja i voznje bez vozacke dozvole. Ovog puta je koristio isprave na ime Dusko Hudjec.

Sredinom septembra 1975. Interpol Nemacke porucio je jugoslovenskim kolegama da je ekstradicija odobrena i da Magas moze biti preuzet na aerodromu u Frankfurtu, radi sprovodjenja u Beograd. U obavestenju je posebno naglaseno da je Magas veoma "naprasit" i opasan i na to treba obratiti paznju prilikom sprovodjenja.

Devetog oktobra 1975. godine, u policijskoj stanici na aerodromu u Frankfurtu gde je Magas trebalo da bude preuzet, vladala je prava uzbuna. Prilikom sprovodjenja Ljuba je demolirao jednu "maricu", a zatim i dve celije u policijskoj stanice na samom aerodromu. Od zgrade aerodroma do aviona JAT-a, vezanog Magasa, sprovelo je osam policajaca sa automobilima. Pred avionom ga je sacekao inspektor Toma Ristic, sam, i odveo ga za Beograd.

Okruzni sud u Beogradu ga je osudio zbog silovanja na cetiri godine i sest meseci zatvora. Posle tri godine pusten je sa izdrzavanja kazne i vrlo brzo se vratio u Frankfurt. Na osnovu zahteva Okruznog suda iz Titograda i saglasnosti Saveznog sekretarijata za pravosudje, januara 1980. godine, preko Interpola, raspisana je nova medjunarodna poternica za Magasem. Tada je u Frankfurtu ziveo pod imenom Djovani Andjelis. Ekstradicija je ponovo izvrsena avionom, 20. februara 1981. godine i Magas je priveden u pritvor Okruznog suda u Titogradu. Prvostepenom presudom osudjen je na pet godina zatvora zbog silovanja. Na ovu presudu advokat Magasa je ulozio zalbu. Vrhovni sud je ukinuo prvostepenu presudu i nalozio Okruznom sudu da odrzi novi pretres. Posle dvadeset meseci, oktobra 1982. godine, Magas je pusten iz pritvora, dozvoljeno mu je da se brani sa slobode.

O svom idolu Ljubi Zemnuncu njegov ubica Goran Vukovic je govorio ne bas lepo:

- Kao klinac cuo sam za Ljubu, ali sam ga upoznao tek u Frankfurtu. Spojio nas je neki Stevan Stipic, predsednik ravnogorske organizacije, inace najveci prevarant na svetu. Falsifikovao je potvrde i dokumenta, koja je valjda dobijao od nekog glavnog cetnika iz Amerike. Stipic je i meni pravio fals pasos. Predstavljao se obicno kao cetnik. Organizacija "Ravna gora" u Frankfurtu bila je najobicnija lopovska banda.

Svakoga ko bi dosao da se uclani Stipic je prvo pitao: "Sta si sposoban da krades?" To je bilo glavno. Ako si za "sanu" ili nesto vece i opasnije. On sam bio je "sanista". Sanirao je i pravio lazne cekove, odgovarao je za razne prevare i bio je registrovan kod Interpola.

Ljuba Zemunac je figurirao kao zamenik Stevana Stipica u organizaciji "Ravna gora" u Frankfurtu, a prakticno bio je njen operativni vodja. Sastali bi se obicno Slobodan Savic Cane, braca Soskic, Stevan Pantic, Ljubomir Magas, Vlajko Pajkovic i drugi, da se dogovore sta gde treba da se opljacka. A "Ravna gora" je nominalno bila politicka organizacija, osnovana da se bori protiv jugoslovenskog komunistickog rezima. Izdavala je redovno i svoj list. Ljuba Zemunac cak nije bio ni sef podzemlja, vec je samo lutao i nalazio gde sta ima da se pokrade, dok je Stevan Stipic nalazio ko ce to za njih da uradi. Evo, kako su delili. Bio je neki Andrija u "Ravnoj gori", Voji Pajkovicu je prodao ceo butik za sto maraka, po odelu, iako ne moze nigde u svetu da bude odelo za sto maraka. Ili, dovedu drugoga i za stvari koje mogu da se bez problema prodaju za trideset hiljada maraka daju mu pet hiljada, a sebi stave onih dvadeset i pet hiljada u dzep. I sta je covek mogao da uradi! Nista, jer bi dobio preko nosa. Tako je tom Andriji Ljuba jedanput isterao zube. Zorana Dokolenka, sto je drzao zlataru u Nemackoj, takodje su Ljuba i Cane opljackali i prebili, da bi se on posle obesio u zatvoru.

Ljuba Zemunac je, ipak, bio siledzija. Cuo sam da nije mogao da ima normalan odnos sa zenom, dok je ne prebije. To se barem tako pricalo. Nemam razloga da ga ogovaram: ja sto sam zavrsio s njim, davno sam zavrsio. Posle njegove smrti izmisljali su kako je razne devojke branio i pomagao. To je smesno, kad i oni sami znaju da nije. Svakome je otimao pare. Mozda je imao nekoliko drugova koji su mu lezali na srcu i koje je odista voleo. Neki Rajko Likota je mogao da mu sedne na glavu, da mu kaze sta hoce. A u sustini bio je siledzija, pljackas koji svima voli da komanduje. Nijednog druga nije imao pored sebe, a da ga nije ponekad isamarao i izudarao. Svako je morao da dobije preko nosa, da bi posle bio dobar s njim. Moglo je i individualno da se pljacka, ali onda se neizbezno dolazilo s njima u sukob. Svi su morali da budu ponizni, da trce oko Ljube. Jedino sto sam se ja bio malo odvojio, a i neki moji drugovi. Stvarno jedno vreme nismo imali problema.

Ne moze mu se osporiti jedino da je bio najjaci u Frankfurtu. To bi bilo smesno, jer bio je jak kao zivotinja. Morao si - ili da ga ubijes - ili da mu priznas da je jaci!

Dosije od deset kilograma

Dosijei Ljube Zemunca, i onaj u Nemackoj, i onaj u jugoslovenskoj policiji, imaju po deset kilograma. U njemu je zatvorski psihijatar iz Spuza napisao:

"Magas je u kazneno-popravni dom u Spuzu priveden iz istraznog zatvora, nakon ekstradicije iz Nemacke, na izdrzavanje kazne 28. aprila 1982. godine zbog krivicnog dela silovanja za koje mu je u prvostepenom postupku bila izrecena kazna od pet godina, a u medjuvremenu je stigla i presuda na kaznu zatvora od tri meseca zbog teske telesne povrede - dela koje je pocinio u Opstinskom zatvoru u Prokuplju (dok je u aprilu 1978. godine u Opstinskom zatvoru u Prokuplju izdrzavao kaznu, Magas se posvadjao sa jednim zatvorenikom i koliko ga je "lako" udario, slomio mu je donju vilicu...)

Silovanje je pocinio u Budvi samo nekoliko dana po izlasku iz zatvora gde je izdrzavao kaznu, takodje zbog silovanja. Naime, prema sopstvenom priznanju, Magas je pre ovoga jos dva puta osudjivan zbog silovanja na kazne od dve i po i cetiri godine zatvora. Odmah nakon silovanja u Budvi Magas je pobegao u inostranstvo i vec istog meseca bio osumnjicen za ubistvo iz bezobzirne osvete, ali je postupak obustavljen zbog nedostatka dokaza. Inace, do dolaska u Spuz, Magas je bio osudjivan sest puta, a pored ostalog je ucestvovao, barem je sam izjavio i u onom pokolju u zatvoru Zabela. Vise puta je i dugo boravio u inostranstvu i od 1973. godine nosio metak u ledjima koji je zaradio u Italiji. U Beogradu je godinu dana pre toga bio ranjen nozem, imao je oziljke od uboda srafcigerom u predelu trbuha, a ranjavan je i u nogu.

Naravno, sva ta fizicka ranjavanja ostavila su i duboke dusevne oziljke. Kao moguce objasnjenje njegovog kriminalnog ponasanja svakako se moze uzeti i razruseni porodicni dom nakon razvoda njegovih roditelja kada je Ljubomiru bilo sedam godina. Vec tada on je ranjen i to je sigurno ostavilo dubokog traga u njegovoj licnosti. Ne mislim da je bio bezosecajan, ali je agresivnost, verbalna i fizicka, ogrubelost i okorelost, izbijala iz svakog njegovog gesta, postupka i izjave. Na primer, on je odmah po dolasku u karantin nasao zrtvu: zbog nekih starih racuna iz Nemacke pretukao je jednog mnogo starijeg zatvorenika od sebe kojeg je tu sreo. Nekoliko dana kasnije, krajnje vulgarno je psovao i vredjao strazara-kljucara.

U medjuvremenu, uspeo sam da sa njim obavim testiranje i dobio najneobicnije odgovore u svojoj dotadasnjoj, a i dosadasnjoj dvanaestogodisnjoj praksi: na 92 pitanja jednog upitnika Ljuba Zemunac je na sva odgovorio sa "ne". To mi je ukazalo da je rec o fanaticnom otporu - negativizmu. Uspeo sam da utvrdim stepen njegove inteligencije koji je bio u granicama proseka. Bio je recit i obrazovan iznad nivoa svog osnovnoskolskog obrazovanja - pravo cudo posto je njegovo skolovanje bilo na preskok zato sto je isterivan iz petnaest skola u Beogradu i Nisu, a u Nisu i sa zanata auto-limara.

Psihopate ne priznaju i ne trpe nikakve autoritete. Magas je, na primer, bez ustezanja rekao sudiji koji mu je sudio da "smrdi". Ispsovao me je i izvredjao pred dvojicom strazara, a kad sam rekao da postupe po propisu, on je otrcao za noz koji je uspeo da prokrijumcari i sakrije u svom lezaju. Sva sreca da sam vec bio izasao van zidina zatvorskog kruga. Posto nije stigao do mene Magas se popeo na jednu od zgrada u zatvorskom krugu i tu mitingovao sa nozem u ruci sve dok ga nisu odobrovoljili da sidje i sklopi sa njima "primirje", a meni su u upravi doma rekli da sutradan ne ulazim u zatvorski krug.

Iako je u domu kruzila fama da poseduje neverovatnu fizicku snagu, da moze odjednom uraditi po hiljadu sklekova, sutradan sam ipak usao u krug. Prosao sam u dvoristu pored Magasa, ali se on pravio da me ne vidi: "Je li, bre, Ljubo, sto ti htede juce da me koljes?", pitam ga kad ga strazar dovede.

"Juce bih zaklao i samog sebe", odgovorio mi je sasvim pomirljivo i bez trunke agresivnosti.

Dakle, bez obzira na snagu, bio je infantilna osoba. On je, do odlaska u Centralni zatvor u Beogradu na lecenje, radio kako mu je bilo volja. U Domu je silom ostvario primat vodje medju osudjenicima, ali ako se ima u vidu da je u pripravnosti pod glavom cuvao noz, moze se zakljuciti da je bio progonitelj, ali i progonjena zver - onaj koji daje, ali i prima udarce, zbog cega je, ja mislim tako, stalno morao spavati sa jednim otvorenim okom. Za psihopate vazi da su cesto natprosecne inteligencije, dopadljivi pri prvom susretu, ali se ta dopadljivost izgubi kada se vidi koliko su neosetljivi za prava i potrebe ljudi. To je vazilo i za Ljubomira Magasa."

Kafana kod kukavice

Posle povratka u Nemacku Magas se nastanio kod svog prijatelja Matovica, vlasnika restorana "Kod kukavice kod katedrale". Restoran se nalazio u strogom centru Frankfurta, blizu obale Majne, i bio je omiljeno mesto za sastajanje Jugoslovena, tacnije receno Srba i Crnogoraca. Ubrzo posle dolaska u Frankfurt, Magas je lokalnoj policiji ponovo poceo da pravi velike probleme. Savezni kriminalisticki ured iz Visbadena obavestio je da je Magas na celu vece grupe lica, koja se specijalizovala za iznude, bolje receno "reket" vlasnika jugoslovenskih firmi i restorana. U drugoj polovini juna 1983. godine u Frankfurtu je Magas ponovo lisen slobode sa jos dvadesetak saucesnika osumnjicenih da su vrsili iznude, ucene i razbojnistva u okviru kriminalnog udruzenja. Medjutim, ovoj grupi nikako se nisu mogla dokazati ova krivicna dela i obezbediti svedoci za sudjenje. Nemacka policija je tvrdila da osteceni ne smeju da prijave da im je trazen novac da bi, zauzvrat, dobili "zastitu" od Magaseve grupe. I oni osteceni, koji bi podneli krivicne prijave, kasnije su menjali iskaze, negirajuci da im je iznudjivan novac.

Jedan od retkih koji je pristao da svedoci pred sudom da je ucenjen bio je Zejnel Delalic iz Konjica, vlasnik gradjevinske firme "Siksta bau" u Frankfurtu. Pored toga sto su mu trazili novac za zastitu aprila 1983. godine u jednom mestu kod Frankfurta, clanovi Magaseve grupe su pretukli Delalica i njegovog prijatelja. Nemacka policija je cuvala mesecima Delalica, garantujuci mu licnu bezbednost, s obzirom na to da je trebalo da bude, prakticno, jedini svedok optuzbe u krivicnom postupku protiv Magasa. Nije razjasnjeno kako je i zasto doslo do toga, da je bas tada jedne noci finansijska i poreska policija obavila iznenadnu kontrolu poslovnih knjiga u Delalicevoj gradjevinskoj firmi. Utvrdjeno je da je Delalic zaposljavao "na crno" veliki broj radnika iz Jugoslavije i da je, samo na ime neplacenog poreza, ostetio kasu nemacke drzave za oko dva miliona maraka. Da bi izbegao hapsenje, Delalic je hitno pobegao iz Frankfurta. Tako je tuzilac ostao bez jedinog svedoka, koji je pristao da svedoci da je bio ucenjen od Magaseve grupe.

Ovaj slucaj je potvrdio da je Magas vrlo cesto ucenjivao vlasnike firmi i lokala, koji su u poslovanju krsili nemacke propise, znajuci da nece smeti da ga prijave, jer bi na taj nacin navukli na vrat stroge poreske i druge organe. Interesantno je da je Delalic 1997. okrivljen da je 1992. godine i kasnije na podrucju Konjica pocinio ratne zlocine nad civilima srpske nacionalnosti, i upravo mu je u toku sudjenje pred Medjunarodnim sudom za ratne zlocine u Hagu.

Tako se na frankfurtskom asfaltu zavrsio zivotni put Ljubomira Magasa, Ljube Zemunca, coveka koji je za zivota postao legenda. Jednom prilikom visoki nemacki policajac, koji je godinama ratovao sa Ljubom Zemuncem, rekao je jugoslovenskim kolegama:

- Znate, covek tako ogromne energije uspeo bi u svakoj oblasti zivota. On je sam izabrao ovakav zivotni put.

Zbog velikog broja nasih gastarbajtera Frankfurt je u SR Nemackoj i bio i ostao glavna jazbina jugoslovenskih kriminalaca. Ljuba Zemunac je tu samo ponekad svojim "podvizima" uspevao da se vine u vrhove nemackog podzemlja u kome caruju Jevreji i Nemci. Sredinom 1974. formirao je svoju bandu sa zeljom da obezbedi stalna primanja od naplate "takse za zastitu" jugoslovenskih gastarbajtera i ugostitelja. Nemacka policija nije to nameravala da tolerise, pa ga je vise puta hapsila. Vremenom je postajao nervozniji. Napadao je banke i prodavnice u gotovo svim zemljama Evrope. Zbog svojeglavosti je bio je nepozeljan saradnik evropskih razbojnika, a i nemacka policija ga je svakim danom sve vise kinjila i hapsila ga cim bi se nesto dogodilo. Zato je poslednjih sest godina Ljuba Zemunac provodio u Visbadenu sa svojom prijateljicom Ivonom. Bila je to, posle nekadasnje supruge i sina u Zemunu, druga velika Magaseva ljubav. Opet se vratio boksu i, naizgled, mirnom zivotu. Dan je provodio u futingu, gimnastici, setnji sa pudlicom i u jurnjavi svojim crnim "mercedesom". Poslednji veci okrsaj Ljuba Zemunac je imao 1984. godine, kada je na plocniku Frankfurta ostao da lezi Goran Vukovic, alijas Vlada Lukic.

Taj napad ga je kostao glave. Godine 1985. Ljuba Zemunac, bokser CSC, poznatiji kao Lupo optuzen za pokusaj ubistva Vlade Lukica, to jest, Gorana Vukovica i Borisa Petkova, odnosno Zeljka Vukadinovica. Na sudu su se pojavila 43 svedoka zbog kojih je Magas ostao nekaznjen. Goran Vukovic ocigledno nije bio zadovoljan ovakvim deljenjem pravde, pa je uzeo mac u svoje ruke. Vece pre napada na Ljubu Zamunca, prica se, galantno je obecavao da ce se napokon obracunati sa "bosom". Otuda i tvrdnje da je ubistvo planirano, a po nekima cak i namesteno, jer su ga navodno, narucili nemacki mafijasi. U svakom slucaju, Ljubomir Magas, zvani Ljuba Zemunac, sa dva metka je otisao u istoriju jugoslovenske i evropske kriminalistike, a na njegovo mesto dosao je mladi Goran Vukovic. Za ubistvo Ljubomira Magasa Goran Vukovic je od nemackog suda dobio sedam godina zatvora. Odlezao je pet godina i potom dosao u Beograd, gde je postao vodja vozdovackog klana. Ubijen je iz zasede sredinom decembra 1994. godine pred Jugoslovenskim dramskim pozoristem, usred Beograda. Njegovi likvidatori do danas nisu pronadjeni.

BEGOVI OVO SAM JA MOJ VELIKI JARAN BOKY POZNATIJI KAO DIV BOKY A OVO JE KUM

ALDIN
<< 05/2009 >>
nedponutosricetpetsub
0102
03040506070809
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31

MOJI LINKOVI

Ja se zovem Aldin za raju poznatiji kao LJUBO ZEMUNAC ILI CELO
ALDIN je pripadnik mlađe garde sarajevskih kriminalaca. Smatra se najžešćim sljedbenikom Ismeta Bajramovica - CELE. ismet Bajramovic mu je, kako je sam volio da naglašava, bio i ostao jedini idol.

U Centralni zatvor najprije je dospio kao maloljetnik, 1998. godine, zbog ranjavanja Izudina Husakovica , koji je pokušao da ga spriječi u reketiranju svog interneta (ic-remi). Pobjegao je i sakrio se kod prijatelja, gdje ga je ipak "namirisala" policijska potjera. Policajci su onda provalili u stan u prizemlju, ali ALDIN je preko terase pobjegao u park. Pripucali su na njega, a on je na tridesetak metara od njih stao i prkosio im, šetajući lijevo-desno, ne želeći da dalje bježi. Tada je nastala legenda o tome da ga "neće metak".

PABLO ESCOBAR
Pablo Escobar je rodjen 1949 godine od oca farmera i majke uciteljice,u gradu Medellin u Kolumbiji. Jos kao dijete,Pablo je,nakon sto je izbacen iz skole,upao u drustvo lopova i delikvenata medju kojima je jos kao tinejdzer poceo da gradi svoju kriminalnu reputaciju. Poceo je kao nosac smjese koke sa planina Anda do laboratorije u Medellinu,a zatim na sjever,u Panamu,i umalo da je vec na samom pocetku neslavno zavrsio svoju karijeru kada je jednom prilikom uhapsen. Optuzba je povucena samo zbog proceduralne greske policije i tuzilastva,i Pablo se nasao na slobodi. Sa nepunih 26 godina,Pablo je napredovao od raznosaca droge do pravog krijumcara. U to vrijeme,kilogram kokaina je vrijedio 35.000 dolara,i uz pomoc malog transportnog aviona koji raznosi posiljke moglo se doci do velikih para. Koristenje avio-prevoza u svercu droge u inostranstvo doprinjelo je pocetku uspona "El Patrona",ili Sefa,kako su ga njegovi saradnici nazivali.Uspostavivsi direktne letove sa kokainskim posiljkama za Kaliforniju,Pablo je do svoje 30-e godine postao milioner,sto se odma odrazilo i na uslove njegovog zivota:kompleksi siromasnog djetinjstva i zedj za prestizom gonili su ga da se utopi u luksuzu kojim je budio zavist u svojoj okolini. Kupio je Hacijendu Napoles za 63 miliona dolara,posjedovao je sopstvene helikoptere,zoloski vrt i hiljade hektara obradive zemlje u raznim djelovima Kolumbije.Bogatstvo i slava su mu brzo udarili u glavu-poceo je sebe da dozivljava kao novog Al Caponea,koji mu je bio idol,a svoj narko-biznis pravdao je poredeci ga sa alkoholom iz vremena prohibicije,koji je poslije,postao legalan.Ova identifikacija je postala toliko jaka da je Pablo sebe ubjedio da ne radi nista ilegalno,te da ce nakon legalizacije sinteticki spravljenih droga sav njegov novac i ulaganja postati potpuno legalni. Infantilno idolopoklonstvo za Al Caponeom dovelo je dotle da je Pablo u SAD-u otkupio jedan od originalnih automobila koje je posjedovao cikaski gangster i vozio se njime kroz kolumbijske dzungle. Avioni prepuni kokaina imali su nevjerovatan procenat uspjesnosti ilegalnog ulaska u SAD.Svega jedan od 100 aviona bio bi primjecen i uhvacen,a kako su avioni u prosjeku nosili oko 400 kg kokaina,jedan izgubljeni,sa transportom vrijednim na trzistu oko 10 miliona dolara,bio je vise nego mala cijena uspjeha. Ovi avioni bi se prizemljili na improvizovanim ili montaznim pistama,ili bi izbacivali svoj tovar padobranima na oznacenim mjestima u Pacifiku,gdje bi gliseri saradnika iz Amerike odmah dojurili i pokupili posiljke. Kada je imao 32 god. sverc kokaina je Pablu donosio pola miliona dolara na dan. Glavni problem koji ga je okupirao bila je konkurencija na medellinskom narko-trzistu,posto su tri najveca takmaca bila tri brata Ochoa. Pablo se dvoumio:da li da se nadmece ili da saradjuje. Nakon sto je procijenio da jos nije toliko jak da se uhvati u kostac sa bracom Ochoa,odlucio se za drugu opciju. Za vrlo kratko vrijeme sve narko-organizacije organizovale su se u jednu mrezu,u kojoj postoji kooperacija,zajednicki transport posiljki i zajednicko snosenje troskova. Novi super-kartel uskoro je postao poznat kao Medellin kartel,koji je na trzistu droga u SAD konkurenciju imao samo u suparnickom kartelu Cali,iz istoimenog kolumbijskog grada.Ubrzo je kartel Medellin pojacao sverc kokaina,tako da je u prosjeku bilo 5 letova nedjeljno,a sam Pablo je dobijao milion dolara dnevno. Dio novca poceo je da ulaze u fudbalske timnove i izgradnju stadiona,da donira socijalne programe za siromasne slojeve i tako kupuje njihovu naklonost,da preko svojih gradjevinskih kompanija unajmljuje veliki broj fizickih radnika da rade u gradjevinarstvu,kao i da pomaze lokalne skole. U jednom periodu,Pablova ulaganja u siromasne slojeve Medellina bila su veca nego drzavna davanja. Na vrhuncu moci,Pablo je kontrolisao preko 80% transporta kokaina koji je ulazio u SAD.Magazini "Fortune"i"Forbes" proglasili su ga jednim od deset najbogatijih ljudi na planeti. Kada se dovoljno ucvrstio u svom rodnom kraju i ojacao svoju bazu,Pablove ambicije su dobile jos vecu uzlaznu putanju. A to je znacilo samo jedno...otvoreno uci u politicku arenu.

CISTUNAC PABLO... Covjek odgovoran za najvise smrkanja u toaletima u historiji svijeta imao je patoloski strah od necistih toaleta.Fobija od prljavstine isla je dotle da niko nije smio da udje u njegova kupatila koja su bila ciscena tri puta dnevno. U vilama nije smjelo da bude prasine,i posluga bi nadrljala ako krvavi tragovi poslovnih partnera,kojima je Pablo prosuo mozak,ne bi bili uklonjeni s tepiha.

KOLUMBIJSKA KRAGNA... Pablo Escobar upamcen je i po izumu svirepe tehnike ubijanja. KOLUMBIJSKA KRAGNA podrazumijevala je klanje i vadjenje jezika kroz otvor na grkljanu.

OTROVNI METCI... Hugo Aguilar,covjek koji je ubio Pabla Escobara, u sarzeru Pablovog pistolja-trofeja i dan-danas nosi metke koje je imao tog dana. Ti specijalni metci bili su premazani cijanidom. "Uvijek sa sobom nosim ove metke.Mislio sam,ako samo zrno ne ubije Pabla Escobara,otrov sigurno hoce".-kaze Hugo.

MOJI FAVORITI

Brojač posjeta
15569

Powered by Blogger.ba